Baka Danica živi u svom domu već više od 40 godina. To je jedan sasvim običan dom, gde, kad se uđe, miriše na sveže spremne bakine kolače, gde u uglu stoje kopačke njenog unuka, a pored njenog kreveta i dalje obučena barbika od unuke. Tu uvek ima mesta za sve, a domaći sok od višnje uvek se hladi „za ne daj bože“, ako neko iznenada naiđe. Baka je tu živela sa dekom, deka Mirkom. Bili su oni jedan sasvim običan par. Cenili su vredan rad, slavili Dan Mladosti i sa nestrpljenjem čekali da dođu deca i unuci. Deka je znao da gunđa nekad sebi u brk, a kad bi ga baka popreko pogleda, znao je da u tišini nastavi da rešava ukrštene reči. Kao što rekoh, jedan sasvim običan dom. Imali su lep život, dvoje dece i stare sasvim obične fotelje gde su se prepričavale najlepše priče. Onda, kako to nemilo biva, jednog dana baka Danica ostade sama.

“Starost dolazi iznenada, a ne postepeno kao što se misli”

Rekla je jednom Emili Dikson, američka pesnikinja i bila je u pravu. Sve nas isto čeka, razlika je
samo u tome ko je za to koliko spreman. Da li ćemo u poznom dobu biti nezavisni ili će nam pak
trebati nečija pomoć? A i ako budemo nezavisni, koliko toga ćemo morati da promenimo i
prilagodimo našim novim mogućnostima kako bismo što duže mogli da ostanemo u tom
magičnom krugu samostalnosti?