Uticaj pandemije na značaj razvoja vaninstitucionalnih usluga socijalne zaštite za stare
Uticaj pandemije na značaj razvoja vaninstitucionalnih usluga socijalne zaštite za stare
Svi znamo i svesni smo koliko je ova godina uticala mnoge od nas, na neke dosadašnje prioritete, stavove i planove, ali da li možemo, sa isto toliko sigurnosti, da kažemo i koliko je uticala na najstarije sugrađane, na njihovu svakodnevicu, osećaj sigurnosti i koliko je zauvek izmenila značaj usluga socijalne zaštite?
Kako bismo dobili pravu sliku i realan prikaz stanja, kontaktirali smo gospođu Gordanu Matković, eksperta za socijalnu politiku, koja nam je dala odgovor na sva ova pitanja.
„Zdravstvena, ekonomska i socijalna kriza koja je nastala kao posledica pandemije COVID-19 i u Srbiji i u svetu najteže pogađa najstarije stanovništvo. U svim zemljama najugroženiji su stari u rezidencijalnim institucijama. I izvan domova za stare, najstariji se više razboljevaju i umiru od virusa, ali su izraženi i problemi obezbeđenja drugih neophodnih zdravstvenih usluga u uslovima preopterećenosti zdravstvenog sistema zbog epidemije. Ekonomska kriza potencijalno može da se odrazi i na odluke o indeksaciji penzija, zbog smanjenja zaposlenosti i prihoda penzijskih fondova. Iako je opšte smanjenje životnog standarda očekivana posledica krize, posebno mogu da budu ugroženi stariji koji žive sami u jednočlanim domaćinstvima. U zemljama u kojima je tokom prvih meseci epidemije zabranjeno kretanje za starije od 65 godina, pojavili su se i drugi problemi, pre svega vezano za svakodnevno snabdevanje, ali i psihološke teškoće koje se neminovno pojačavaju u uslovima izolacije. Opšta zabrana kretanja dodatno je ugrozile one kojima je za svakodnevno funkcionisanje neophodna pomoć i nega u kući.
Kriza je u Srbiji potvrdila značaj uspostavljanja i razvoja vaninstitucionalnih usluga socijalne zaštite. Širenje epidemije u domovima za stare, uprkos velikim naporima da se ona zaustavi i da se korisnici zaštite,[1] predstavlja još jedan snažan argument u prilog deinstitucionalizacije i preispitivanja modela socijalne zaštite najstarijih. Razvoj usluga kao što je pomoć u kući svakako je preduslov za odlaganje donošenja odluke o napuštanju sopstvenog doma i odlasku u rezidencijalnu instituciju. Pomoć u kući u Srbiji međutim nije dostupna velikom broju ugroženih.
Rezultati mapiranja iz 2018. godine pokazuju da su usluge socijalne zaštite u nadležnosti lokalnih samouprava u Srbiji nerazvijene, neravnomerno dostupne, kao i da je obuhvat ugroženih grupa mali.[2] Od svih vaninstitucionalnih usluga najrasprostranjenija je pomoć u kući za stare, koja se pruža u 123 lokalne samouprave, za približno 16,7 hiljada korisnika. Više od dvadeset opština i gradova dakle nije uopšte uspostavilo pomoć u kući, a sveukupno posmatrano obuhvat starijih ovom uslugom je nizak.
Prema podacima iz 2018. godine pomoć u kući je u Srbiji koristilo 1,24% populacije 65+, što je veoma nisko u poređenju s razvijenim evropskim zemljama. U 12 zemalja EU za koje su podaci raspoloživi, odgovarajući udeo je u proseku iznosio 7,3% 2016. godine, a u Holandiji, Francuskoj, Nemačkoj i Švedskoj, udeo se kretao između 8,7% i 10,9%.[3] Deo razlike između Srbije i razvijenih evropskih zemalja svakako se duguje različitim porodičnim modelima, a tražnja je manja u zemljama u kojima su višegeneracijska domaćinstva i dalje prisutna. Porodični modeli se i u Srbiji međutim ubrzano menjaju, a migracije, kako na opštinskom nivou, tako i na nivou cele zemlje, starenje stanovništva i trendovi deinstitucionalizacije indiciraju da će tražnja za ovom uslugom snažno da se povećava u neposrednoj budućnosti.
U Srbiji je zaštita starijih ne samo u domovima već i kroz vaninstitucionalne usluge predstavljala veliki izazov tokom trajanja vanrednog stanja. Kapaciteti za pružanje ovih usluga su smanjeni, a tražnja je dramatično porasla pogotovo u uslovima zabrane kretanje.
U celini posmatrano tokom trajanja vanrednog stanja funkcionisanje usluge pomoć u kući je bilo narušeno. Na samom početku krize korisnici su se žalili da su dobijali obaveštenje od zaposlenih da se usluga ukida, pa je nadležno ministarstvo saopštilo da su „lokalne samouprave dužne da tokom trajanja vanrednog stanja obezbede funkcionisanje usluge pomoć u kući u kontinuitetu“. [4] Različiti dostupni izvori i dokumenti pokazuju, međutim, da je u mnogim sredinama usluga samo delimično funkcionisala, posebno u gradovima u kojima su razmere epidemije bile najveće, a organizacioni izazovi teško savladivi.
U Beogradu je tako tokom vanrednog stanja broj negovateljica-domaćica više nego prepolovljen zbog bolesti i samoizolacije usled kontakta sa zaraženim licima, ali i usled ukidanja javnog saobraćaja.[5] Negovateljice-domaćice nisu ulazile u kuće korisnika kojima je potreban manji stepen podrške i pre svega su obezbeđivale snabdevanje starih osnovnim životnim namirnicama. Uključivanje dodatne podrške neformalnih negovatelja/srodnika je takođe bilo otežano, naročito u početku kada je proces dodeljivanja dozvola za kretanje bio neefikasan. Kako je i prijem novih korisnika u domovima za smeštaj bio prekinut ili usporen, teško pokretni i nepokretni pojedinci suočili su se sa velikim teškoćama.
Kako pokazuje pregled inovativnih praksi tokom vanrednog stanja, slično je bilo i u drugim sredinama u Srbiji. [6] Pružanje usluge pomoć u kući se uglavnom nastavilo, ali u izmenjenom režimu. Negovateljice-domaćice su u gotovo svim lokalnim zajednicama redovno nastavile da pružaju uslugu nepokretnim korisnicima i onima kojima je neophodna pomoć u obavljanju svakodnevnih aktivnosti, dok je za sve ostale pre svega obezbeđivano snabdevanje osnovnim životnim namirnicama. Koordinatori usluge u jednom broju opština i gradova su fleksibilno definisali dužinu boravka na osnovu individualnih potreba korisnika, a po potrebi su uvedene i dve smene kako bi nepokretna stara lica i osobe sa invaliditetom dobili dodatnu podršku. Ocenjuje se i da je pružanje informacija i saveta značajno doprinelo borbi protiv pandemije naročito u sredinama u kojima svakodnevno održavana telefonska komunikacija sa korisnicima.
Kao odgovor na povećanu tražnju, pojedine opštini i gradovi su pored redovnih korisnika uključili i korisnike sa liste čekanja za priznavanje prava, ali i posebno ugrožene koje su identifikovali krizni štab ili centri za socijalni rad.
Ima primera i lokalnih samouprava koje su donele odluku da neće da naplaćuju participaciju. U većini, procedure za prijavljivanje korisnika su pojednostavljene, a novi zahtevi za korišćenje usluge su se primali putem telefona, pošte i mejla. Nakon ukidanja vanrednog stanja u pojedinim opštinama nastavljeno je sa praksom elektronskog prijavljivanja i primanja zahteva. U pojedinim sredinama efikasno su obezbeđene propusnice za kretanje i za formalne i neformalne negovatelje.
Dubinski intervju otkriva da su dodatni zahtevi da se obezbedi pomoć u kući u Kikindi rešeni zahvaljujući efikasnoj podeli rada između negovateljica-domaćica i dvadesetak volontera. Volonterima je prepušteno snabdevanje korisnika, a kupovinu su mogli da obavljaju bez čekanja u redovima, uz pomoć posebnih kartica. Istu privilegiju su dobile i negovateljice-domaćice. Zahvaljujući ovoj podeli i fleksibilnim pravilima o dužini boravka, negovateljice-domaćice su mogle da se posvete većem broju onih kojima je bio neophodan viši stepen podrške, uključujući i nove korisnike (izvod iz publikacije Inovativne prakse u oblasti socijalne zaštite na lokalnom nivou u Republici Srbiji – Odgovor na vanredno stanje usled pandemije Covid-19)
Lokalne samouprave su se snalazile na različite načine i da obezbede snabdevanje starih kojima je zabranjeno kretanje. Organizovale su pozivne centre i koristile volontere, kurirsku službu, taksi prevoznike, aktiviste mesnih zajednica… Uočena je i velika potreba za uspostavljanjem psihosocijalne podrške. U saradnji sa Društvom psihologa Srbije, Crveni krst Srbije je organizovao pružanje psiho-socijalne podrške putem telefona, SMS poruka i putem internet platforme „Razgovarajmo“ https://razgovarajmo.lekarinfo.com.
Uvid na osnovu pregleda inovativnih praksi sasvim sigurno ne odražava realnost Srbije, jer su prakse kandidovale zajednice koje su smatrale da treba da podele svoja pozitivna iskustva. Ipak i među njima pojedine opštine ističu da je nerazvijenost usluga socijalne zaštite predstavljala prepreku za efikasniji odgovor na krizu, a ima i primera da su preduzeti koraci da se pomoć u kući u narednom periodu proširi.
Iskustva tokom pandemije indiciraju da su se bolje i efikasnije organizovale lokalne samouprave koje su u predkriznom periodu uspostavile usluge socijalne zaštite – znale su kojim je sugrađanima pomoć najpotrebnija, lakše su proširile obuhvat i bolje su zaštitile ugrožene, a posebno najstarije. Bespomoćnost, strah, usamljenost, stres i neizvesnost tokom krize povećali su važnost zajednice, a samim tim i važnost usluga socijalne zaštite koje su odraz organizovane brige o najugroženijima. „
[1] Dostupno na: https://www.minrzs.gov.rs/sites/default/files/vanredno-stanje/Pregled%20akata%20minrzs%20o%20delovanju%20V2.pdf
[2] Centar za socijalnu politiku. (2020). Mapiranje usluga socijalne zaštite u nadležnosti lokalnih samouprava i materijalne podrške iz budžeta jedinica lokalne samouprave u Republici Srbiji. Beograd: Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije
[3] OECD. Stat Tables Long-Term Care Resources and Utilisation: Long-term care recipients
[4] Dostupno na: https://www.minrzs.gov.rs/sr/aktuelnosti/vesti/usluga-pomoc-u-kuci-tokom-vanrednog-stanja
[5] Dostupno na: https://www.novosti.rs/vesti/beograd.74.html:862786-Penzionerima-pomoc-do-vrata-Sistem-gerontodomacica-funkcionise-drugacije-nego-ranije
[6] Centar za socijalnu politiku. (2020). Inovativne prakse u oblasti socijalne zaštite na lokalnom nivou u Republici Srbiji – Odgovor na vanredno stanje usled pandemije Covid-19. Beograd: Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije