Umeće starenja

Umeće starenja

     Stari ljudi u modernim društvima imaju niži status i manje moći nego u podmodernim kulturama, a savremeni čovek je mnogo manje sklon da prihvati starost kao neminovni proces propadanja tela. To je, verovatno, jedan od razloga zbog kojih se starost uglavnom stavlja u negativan kontekst.

     Godine ekonomskog nazadovanja intenzivirale su probleme starih ljudi u našem društvu, a surova borba za opstanak dovela je do olakog etiketiranja, pojavu novih i zaoštravanje starih antagonizama. Ako pažljivije saslušamo, shvatićemo da su u tom „etiketiranju“ stari ljudi najgore prošli, jer su negativne vrednosne stavove u odnosu na njih usvajali svi, čak i deca. U okviru generacijske identifikacije, mladi će o njima govoriti u šiframa – matorac, bumer, čilager, starkelja, babetina…

     Kada starije ljude posmatramo kao jednu društvenu grupu, pravimo grešku i doprinosimo stvaranju predrasuda. Naime, stariji ljudi imaju izdiferenciran društveni položaj isto koliko i ostale kategorija stanovništva i međusobno se razlikuju po značajnim društvenim i individualnim obeležjima, kao i pripadnici ostalih starosnih grupa. Ako previdimo tu činjenicu stvaramo neopravdane generalizacije, stereotipe, održavamo jednoobrazna viđenja i pojednostavljene predstave o drugima, što na kraju vodi nerealnoj socijalnoj percepciji.

     Postavlja se pitanje: kako je došlo do formiranja određenih klišea i formiranja tako krutih percepcija o starosti?

     Poznata je stvar da, kada smo u problemu, imamo poteškoća da se distanciramo od njega (što i sam izraz nagoveštava); skloni smo da percipiramo samo negativne aspekte date situacije, prenaglašavajući slabosti i zanemarujući snage. U tom kontekstu logično je i što stari ljudi, nehotice, doprinose stvaranju stereotipa o svom životnom dobu – oni nekritički potenciraju negativne aspekte starosti, zbog čega ne samo da se i sami lošije osećaju, nego i kod drugih ljudi izazivaju eho tog neprijatnog osećanja. Da odmah razjasnim: stari ljudi to ne čine iz „staračkog sebičluka“ i „staračke džangrizavosti“, već iz intenzivnog osećanja sopstvene nemoći. Svako ko je u najproduktivnijim godinama, recimo između dvadesete i pedesete, bio ozbiljno bolestan i osetio nemoć na sopstvenoj koži, dobro će znati o čemu govorim.

     Velike društvene i ekonomske krize čiji smo svedoci i učesnici itekako intenziviraju već postojeće probleme starih ljudi i indukuju nove – smanjenu toleranciju na frustracije, sve nižu toleranciju na neizvesnost, dugotrajan stres i osujećenje osnovnih životnih aspiracija. Posledično, jača i tendencija da sve stare ljudi percipiramo kao „jadne“, „nemoćne“, „klonule“…

     Zdravlje, fizička snaga i lepota su najviše favorizovane vrednosti naše narcisoidne kulture u kojoj se za mudrost i iskustvo koje godine života donose sa sobom – jednostavno nema ni vremena ni strpljenja. Borina „žal za mlados“, ljudska i prirodna, mutirala je u narcističku zabranu starenja. Kako starost neminovno podrazumeva postepen gubitak gornjih atributa, mi je tretiramo kao bolest, a ne kao prirodan nastavak životnog ciklusa. Tako činimo da se stari ljudi loše osećaju u svojoj koži, stvaramo i održavamo stereotipe o njima i – bežeći od sopstvene starosti – zaboravljamo da primetimo, uvažimo i ispoštujemo starost drugih ljudi.

     Svima nam je jasno da su društvene mreže sa svojom fotošopiranom realnošću beskrajno otežale život mladim ljudima željnim dokazivanja. Koliko nas je svesno da prizori idealne starosti kojima nas bombarduju u marketinškim kampanjama takođe stvaraju ogroman pritisak? Svi se nadamo poznim godinama u kojima ćemo biti relativno zdravi, samostalni, bez jakih fizičkih bolova i patnji i bez velikih stresova; nadamo se vremenu u kom ćemo moći da uživamo u plodovima svog prethodnog života, kada će nam se vraćati ono što smo uložili u sopstveno usavršavanje, u partnera, u decu. Da, svi se nadamo „idealnoj starosti“ koja će nam pružiti mogućnost i slobodu da se prepustimo svim onim zadovoljstvima i aktivnostima koje volimo, a za koje nismo imali dovoljno vremena, ali ušećereni i za naše prilike beskrajno nerealni reklamni spotovi, sa imperativom lepog starenja pre ili kasnije postaće izvor frustracije zbog ozbiljnih teškoća u identifikaciji sa takvim predstavama o starosti. U odnosu na besprekorno našminkane i u firmirana odela obučene seniore koji se nežno drže za ruke dok oko njih trčkaraju unuci svi se osećamo kao gubitnici.

Stvar je jednostavna: starost je jedini način da živimo dugo.

Ne znam kako vama, ali meni se alternativa uopšte ne sviđa.

Krajnje je vreme da naučimo da proslavimo svoje godine.

Svaka, ama baš svaka, donese nešto lepo, ako umemo lepo da nađemo.

Svaka donese nešto mudro, naše je da mudro prepoznamo.

Svaka je lekcija, ako hoćemo da učimo.

Menjati godine i pustiti da nas menjaju je umetnost i privilegija.

Ko to ume – ne stari nego sazreva.

Ko to ume – život ne meri godinama, nego razlozima za slavlje.

Piše: Katarina Jovanović – psiholog, porodični savetnik, master NLP